Најзад, после толико времена, тачније 6 година…

Катарина Ивановић „Велика“ изложба “Сто година српске уметности” Народног музеја у Београду свечано је отворена 7. септембра у Галерији САНУ у Београду. Обухваћен је период од 1850. до 1950. године, а више од 50 српских уметника са изабраних 130 ремек-дела представљају пресек и динамику стилски најразноврснијег периода у развоју сликарства у Србији. Изложба ће бити отворена до 18. октобра.

Због реновирања Народног музеја у Београду, који никада неће бити завршен јер у Србији нема пара за културу, омладина није имала прилику а стари познаваоци нисуПетар Лубарда могли да се подсете дела великана српске уметности из иначе сталне поставке: Катарине Ивановић, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Надежде Петровић, Ивана Радовића, Јована Бијелића, Петра Добровића, Пеђе Милосављевића, Саве Шумановића, Михаила С. Петрова, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Љубице Сокић, Мила Милуновића…

Организатор се потрудио да приреди прилично честе групне обиласке поставке уз водича-кустоса.

Изложба је веома добро пропраћена у Букурешту где је гостовала пре Београда, са разликом што је у Букурешту било изложено 150 дела, а у Београду простор није адекватан, нема се пара за већи.

Све у свему изложба није лоша сем што су Јован Бијелић, Петар Добровић, Пеђа Милосављевић, СаваМилан Коњовић Шумановић, Михаило С. Петров, Милан Коњовић, Петар Лубарда и многи други окачени на мрежасту арматуру као да висе на огради неког градилишта. На крају крајева, градилишта су део свакодневнице па му то дође као симбиоза урбаног и историје наше уметности. Подаци о делима са арматуре су уредно отштампани на Сава ШумановићА4 формату са редним бројем  и залепљени на оближњи зид тако да посматрач мора да памти број слике коју је видео па да прође до зида, погледа име и назив, врати се по други број… и тако редом. А чак нису ни редом поређане тако да ти преседне уживање у сликама.

Организатори изложбе понели су се према овим „безначајним“ именима нашег сликарства као према заборављеним кишобранима и шеширима депоа „Бироа за изгубљено – нађено“, те су их и класификовали у депое.

Хвала Богу па и направише ову изложбу да нам деца знају да имамо и сликаре који су нешто вредели. Доћи ће нека боља времена и уметност ће бити „на цени“.

А дотле – Лубарда, Шумановић, Бјелић, Коњовић на жичану арматуру а Фарма, Велики брат, Мењам жену и Тренутак истине пред децу.