Уметност


Полако милујем танану ивицу која чини додир твоје линије са ваздухом…

Била си груба и љута, севала варницама које су летеле на све стране и претварале се у дим…

Требало је много труда да се скине кора, која као да је вековима била ту, под којом се ствара беспрекорно затегнута линија сваке облине…

Повремено… док скидам непотребно са тебе… пређем полако прстима осетивши мекоћу напете глатке површине…

Није лако…  одупиреш се … Осећам као да не желиш а ипак си ту и не помераш се… Нестварним миром привлачиш на додир…

У тренутку спајања мењаш облик… као да знаш шта ми је у мислима… Сваки додир доноси нешто ново и непознато… Као кроз магични вео, беспрекорно белу измаглицу, назирем облик…

Невероватан дар… колико само маште је заробљено у теби… Сваки покрет мами на нови… Чак и они који се понавлљају чине да будеш савршена… Звуци какви се само једном чују…

Ремекдело …

Лепота која се сваким трептајем рађа не дозвољава ми да станем…  Ако станем мислим да више никада нећу наставити… Тело почиње лагано да трепери, руке ме издају… Зној са чела лагано се слива у очи… више не могу да сагледам лепоту која израња предамном… Фина и мека прашина се спаја са мојим знојем и више ништа не видим…

Немам ваздуха… Борим се за дах…

Не могу више…

Тишина…

Скидам маску… Лаганим покретом руке скидам преосталу прашину са вреле површине…

Нова скулптура се рађа…

."Рајска удица"

"Рајска удица"

..

Нека ми само још једном неко каже да је камен хладан…

Недеља… Крстовдан…

На данашњи дан цар Константин победи римског цара Максенција који чинише многа зла гонећи и мучећи хришћане Рима. У ту част подиже Часни Крст у Риму на коме написа  „Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма“. Потом изради још три крста у знак победе у Риму, Византији и над Скитима на Дунаву и написа на њима „ИС ХС НИКА“ – Исус Христ побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек кроза све векове.

Амин.

Већ пар дана се каним да напишем овај текст… обуздавам бес и ружне речи.

„Славна“ београдска сликарка Биљана Цинцаревић се 21. текућег месеца усудила да у Дому Омладине отвори накарадну и богохулну изложбу фотографија и инсталације под називом „Господе помилуј“.

Прво морам да изнесем неко своје мишљење о њој.

Лезбејке 1Ма није бре свако ко три пута буде сликан на Пинку и уз то каже да је сликар – стварно сликар. Ова наша „еминентна“ уметница позната је ширем аудиторијуму по сликању разних шарених слика, сликаних бојом тек истиснутом из тубе, ни мало замешаном. Мотиви су препознатљиви јер користи модерну технику – ИНТЕРНЕТ.Лезбејке 2

Скида фотографије,  са углавном лезбејским садржајем, са интернета и прецртава их.  Силно би Биља желела да слика као Тери Роџерс али је она много светлосних година иза њега и никад неће бити ни близу. Одакле јој толика настраност и изопаченост?  Предраг Ајздековић – први геј Србије јој је најбољи пријатељ.

Нека… и тога треба човек да се сети. Ма у ово време када и фото-шоп фотографија представља уметност, ово њено је и више. Некад и погреши у копирању, а из грешке се рађа уметност.

Али…

Све што је лоше кратко траје те је престало интересовање за њу. Заборавио и Пинк на њу па је, схвативши да на порно сајтовима нема довољно инспирације и да се позе понављају, а и њене слике нису ништа ново, прибегла старом добром начину за повратак на сцену – СКАНДАЛ! Дакле, схватила је да јој је квалитет сликања остао на нивоу пубертетлије па купила фото апарат.

Сачинила је изложбу фотографија, притом је ужасно лош фотограф, на тему корупције, блуда и Отварање изложбе неморала свештенства у Србији.

Погледавши изложбу схватио сам да је „драга нам уметница“ вероватно пала са мердевина док је качила завесе по кући. Фотографије представљају свештеника у разним блудним, изопаченим, облапорним и богохулним сценама.

Одакле јој право???

Да није можда доживела од неког свештеника у цркви да је злоставља или јој је неко од њих можда нешто отео. Да није можда срела неког свештеника ноћу по клубовима да се неморално понаша, пијанчи…

А њу смо, верујте, сретали и голу и пијану и свакакву… Ни то јој није помогло да је људи примете па неће ни ово. Хвала Богу те је изложба трајала три дана.

Дуго времена су очеви данашњих званичника уринирали у црквама, јахали свештенике, бранили Ускрс… што о томе није правила инсталацију.

Не тврдим ја да су сви свештеници Свеци… нису сви ни поштени… не поштују сви каноне… али…

Не може се о вери судити по знатној мањини. Не може се извргавати руглу и неморалу Света Гора, Острог, Студеница, Манасија, Свети Сава, Свети великомученик Цар Лазар…

Ма ко јој је бре то дозволио?

Ко је тај који је подржао?

Замера се свештенику када вози добар ауто, када иде на море, када има… Па хвала Богу да има, па ко има може и другоме да да. На крају дато му је да има , није отео никоме, имају и они децу и то по троје четворо и петоро. Има многих који су отели и крвљу стекли па им слике нису освануле у Дому Омладине.

На жалост у овој и оваквој држави свака лујка може себе звати уметником и сваки припадник треш културе као што је Биљана може направити изложбу какву хоће.

Мислим да би Министарство културе морало да оформи посебну комисију која би прописала минимум норматива за јавне наступе, иначе, следећа инсталација ће носити назив „Из дневника једног педофила“. Уметници попут ње би требало бити избачени из свих удружења и оградити се од истих.

Не судим никоме па нећу ни њој… Бог ће јој судити… Нећу поставити овде фотографије са те изложбе јер би јој и то била својеврсна реклама. На крају, ова изложба више говори о њој као особи него о теми коју је изабрала…

Опрости јој Боже, не зна шта чини…

Спаси Господе људе Твоје и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и Твоје сохрањаја крестом Твојим житељство.

Најзад, после толико времена, тачније 6 година…

Катарина Ивановић „Велика“ изложба “Сто година српске уметности” Народног музеја у Београду свечано је отворена 7. септембра у Галерији САНУ у Београду. Обухваћен је период од 1850. до 1950. године, а више од 50 српских уметника са изабраних 130 ремек-дела представљају пресек и динамику стилски најразноврснијег периода у развоју сликарства у Србији. Изложба ће бити отворена до 18. октобра.

Због реновирања Народног музеја у Београду, који никада неће бити завршен јер у Србији нема пара за културу, омладина није имала прилику а стари познаваоци нисуПетар Лубарда могли да се подсете дела великана српске уметности из иначе сталне поставке: Катарине Ивановић, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Надежде Петровић, Ивана Радовића, Јована Бијелића, Петра Добровића, Пеђе Милосављевића, Саве Шумановића, Михаила С. Петрова, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Љубице Сокић, Мила Милуновића…

Организатор се потрудио да приреди прилично честе групне обиласке поставке уз водича-кустоса.

Изложба је веома добро пропраћена у Букурешту где је гостовала пре Београда, са разликом што је у Букурешту било изложено 150 дела, а у Београду простор није адекватан, нема се пара за већи.

Све у свему изложба није лоша сем што су Јован Бијелић, Петар Добровић, Пеђа Милосављевић, СаваМилан Коњовић Шумановић, Михаило С. Петров, Милан Коњовић, Петар Лубарда и многи други окачени на мрежасту арматуру као да висе на огради неког градилишта. На крају крајева, градилишта су део свакодневнице па му то дође као симбиоза урбаног и историје наше уметности. Подаци о делима са арматуре су уредно отштампани на Сава ШумановићА4 формату са редним бројем  и залепљени на оближњи зид тако да посматрач мора да памти број слике коју је видео па да прође до зида, погледа име и назив, врати се по други број… и тако редом. А чак нису ни редом поређане тако да ти преседне уживање у сликама.

Организатори изложбе понели су се према овим „безначајним“ именима нашег сликарства као према заборављеним кишобранима и шеширима депоа „Бироа за изгубљено – нађено“, те су их и класификовали у депое.

Хвала Богу па и направише ову изложбу да нам деца знају да имамо и сликаре који су нешто вредели. Доћи ће нека боља времена и уметност ће бити „на цени“.

А дотле – Лубарда, Шумановић, Бјелић, Коњовић на жичану арматуру а Фарма, Велики брат, Мењам жену и Тренутак истине пред децу.