Полако милујем танану ивицу која чини додир твоје линије са ваздухом…

Била си груба и љута, севала варницама које су летеле на све стране и претварале се у дим…

Требало је много труда да се скине кора, која као да је вековима била ту, под којом се ствара беспрекорно затегнута линија сваке облине…

Повремено… док скидам непотребно са тебе… пређем полако прстима осетивши мекоћу напете глатке површине…

Није лако…  одупиреш се … Осећам као да не желиш а ипак си ту и не помераш се… Нестварним миром привлачиш на додир…

У тренутку спајања мењаш облик… као да знаш шта ми је у мислима… Сваки додир доноси нешто ново и непознато… Као кроз магични вео, беспрекорно белу измаглицу, назирем облик…

Невероватан дар… колико само маште је заробљено у теби… Сваки покрет мами на нови… Чак и они који се понавлљају чине да будеш савршена… Звуци какви се само једном чују…

Ремекдело …

Лепота која се сваким трептајем рађа не дозвољава ми да станем…  Ако станем мислим да више никада нећу наставити… Тело почиње лагано да трепери, руке ме издају… Зној са чела лагано се слива у очи… више не могу да сагледам лепоту која израња предамном… Фина и мека прашина се спаја са мојим знојем и више ништа не видим…

Немам ваздуха… Борим се за дах…

Не могу више…

Тишина…

Скидам маску… Лаганим покретом руке скидам преосталу прашину са вреле површине…

Нова скулптура се рађа…

."Рајска удица"

"Рајска удица"

..

Нека ми само још једном неко каже да је камен хладан…

Advertisements