Пробудих се ја јутрос око 6 сати, као и свакога јутра. Волим рано да устајем из само једног разлога … да Свитање Саборна црквавидим свитање! Рачунам, године у којима сам и просечан људски век … Остало ми мање од 30 година, пута 365 дана – око 10.000 свитања. Мало! Не ваља човек да их пропушта кад их је толико мало…

У дворишту, које је на рубу шуме, имам орах који је скоро два пута више свитања одгледао него ја. Сваког јутра се дружимо уз кафу. Потом се спуштам до атељеа и мало радим, мало трошим речи са комшијама и пријатељима који, кад год немају кога да зановетају дођу код мене. А то је сваки дан …

Јутрос ме у сандучету сачекала гомила рачуна – телефон један, телефон други, телефон мобилни, кабловска једна, кабловска друга, струја једна, струја друга.

Телефони фиксни – ништа страшно… стаје у стотку. Две струје – стају у другу стотку. Две кабловске са интернетом – у пола стотке. МОБИЛНИ – УФФФ! Роминг од летос из Грчке… Све укупно много стотки.

Укључим рачунар и отворим листу дужника… Један, други, трећи, пети, седми…. много хиљадарки! Е Бога ми овог месеца плаћају дужници! Кренем да позивам…

Нећете веровати… Какви су све изговори пали: „Стриц ми у болници – Скупи лекари, корупција.“ , „Е баш сам мислио на тебе, свратићу да пијемо кафу. Паре?…Јао па сад сам сину, баш јуче, дао све што имам, да купи кола, ма биће за десетак дана.“, „Еј ти си!!!…. Не чујем…. ма јбмт… телефон… крррр шшшшшш …. з.в.м т. Ка.ни.еее!“, „ Оооо пријатељу!!! Шта радиш? Парице? Ма нема фрке, него сад сам код кума у Врњачкој Бањи….. Да дођеш??? Па… може него ми ћемо на Гоч после… А кад би дошао??? Бојим се мимоићи ћемо се… ма сачекај да се вратим није ти о главу.“svitanje

Видим да ћу потрошити више пара на телефон него што ћу наплатити и кренем да шаљем поруке. На прве три, одговора ни у сну. Знао сам да ће ми ова работа покварити дан и још горе, бићу нервозан следећа три дана. Бацим око последљи пут на списак и угледах име мог друга Славка! Поред његовог имена број 700. Сетих се пре неких 5 година умро му, нек му је лака земља, отац. Дође код мене и ја помогох човеку, даде му 1.200 да обави то како доликује. „Кад да вратим?“ упита, рекох „ Кад те прође мука, сам види како ти долази па одлучи.“.

Не могу да лажем, појавио се Славко после две године и донео 500.. Мало сам га зивкао, два три пут. Рече Славко да се не секирам за месец дана биће остало.

Не чу’ смо се отад.

Напишем ја поруку: „Здраво Славко! Мислим да је твој однос према мени превазишао толеранцију пријатељства. Молим те да ми се јавиш да решимо дуг који имаш према мени. Поздрав.“

Не прође дуго звони ми телефон – Здраво! Славко је овде! – Здраво друже… – На шта ти бре личи ова безобразна порука? И зашто бре? Чему овако безобразно ти мени? А?

Верујте занемео сам … Не знам шта да кажем…- Славко…, Па зар није мало безобразно од тебе да те нема три године…? Ја само тражим своје паре… – Ма какве бре паре? Уосталом тражио сам те два пута, ниси био у атељеу. Ма бре не дугујем ти ја ништа, не можеш ти тако безобразно са мном! – Клик!

Одем до банке, подигнем паре, платим рачуне… Па седнем и мислим…

Зора у БеоградуПоквари ми свитање… Дал’ помагати људима?…

И шта сад…? Нису паре битне… Зарадиће се, ал жао ми њега – изгубио је друга.

Па није друг седам стотки… Друг је више… Да ли сад због Славка не дати кад је неко у муци?

А што да страда неки добар због лошег Славка?

Ма има још 9.999 свитања, ко га шљиви….

Advertisements