Никако ми нису јасни Срби који на друштвене мреже постављају слике са летовања у Хрватској и уз то коментаришу… „Лијепа наша… Поново Ровињ…Најлепше плаво море Корчула… Опатија као некада…“

 

Аман бре људи?

 

Нисам сигуран да би сте тамо ишли и сликали се да су Вам сестри од тетке извадили бебу из утробе деведесетих… Или да су Вам стрица заклали и са његовом главом играли фудбал? Наравно да не… Али то се није десило Вама већ неком непознатом… Тамо неком комшији, избеглици, Србину… Ал какве везе то има са Вама?..

Па има… Итекако има…Ствар је у колективној патњи и страдању. Ако се ми сви зовемо Срби и сви се дичимо Српством и православљем онда смо ми сви једна заједница. Ако смо заједница онда смо и једна велика породица… А ако смо породица онда је његов стриц и мој стриц… Онда су његова страдања и моја страдања. Из тога произилази да ја мом брату, коме су стрица заклали, не машем пред носом сликом са Корчуле јер то њега боли… А да мене боли не бих волео да он маше том сликом мени испред носа. Пођите од себе самог… Не радите оно што не желите да други раде Вама и све ће бити у реду… Ране мога брата и мене боле…Очекујем да и моје ране боле мога брата… Тако нам је лакше и мање нас боли…

Мени нико није страдао у последњим ратовима… Можда и јесте а да ја не знам… Велика смо породица… Али без обзира, не идем тамо где ме не воле и где не воле мој народ. Верујте ми преко деведесет посто Израелаца никада ни туристички није ишло у Немачку… Много их боле ране њиховог народа.

Идем у Грчку… Тамо ме воле као свог брата… Тамо их моје ране боле… Тамо ме цене више од Енглеза, Немаца, шиптара и осталих… Тамо сам свој на своме и ништа ми не може покварити одмор који сам тешко зарадио и поштено заслужио.

Треба праштати… Можда сам и опростио али никада нећу заборавити.

Од дана када су земље из окружења, чланице некадашње СФРЈ, признале самозвану републику Косово моја нога није крочила у њих и нити ће док признање не повуку.

Многи ми кажу да сам затуцан, нетолерантан, уских схватања, усамљен у нади и да је то све решено и да морам да прихватим, нико не пита тебе, која си ти будала…

Е па НЕЋУ, НИСАМ и НЕДАМ!

Пријатељ мога непријатеља је и мој непријатељ… Никако ми не може бити пријатељ уколико учествује у криминалним радњама против мене.

Ето сви Ви који се слажете да грешим, ај да Вас вратим на прве редове текста… Како би било да сте рођени у Липљану, Ђаковици, Подујеву… и да су Вам шиптари побили породицу или само Вас истерали из својих кућа и протерали уз образложење ОВО ЈЕ САДА МОЈЕ!

Не мора ни тако… Радили сте цео живот и купили детету стан 30ак квадрата, да се нађе. Дете имало 15 година и Ви, да му скупите неку уштеђевину, издајете стан док не стаса и не оформи породицу… Ето њега већ двадесет и пета… Решио да се жени… Одете до станара и обавестите га да се исели кад он :

НЕЋУ, ОВО ЈЕ САД МОЈЕ!

Шта ћете?… Окренете се и одете… Јебига његово је…

Шта би? Није тај сценарио? Молим?

Потежете пиштољ… Убит, јебат, заклат??? Доводите екипу из деведесетих да га истера напоље? А ако сте фини потежете везе у полицији, суду, избацујете га у најкраћем року??? Онда Вам је крив и Ваш друг Влада (пријатељ Вашег непријатеља) који Вам је препоручио тог финог станара који добро плаћа и на време.

Дакле стан не може а Косово може? Шта, то као није исто?

Е моја браћо Срби припремите станове да их дате станарима… Ено пре неки дан, одборници општине Бујановац променише име Карађорђевог трга у Трг крвника Скендербега… Биће тога још ако будете окретали главу, сликали се по хрватском и црногорском приморју и ћутали погнуте главе…

Због једног детета на Чукур чесми Кнез Михаило подиже 15.000 јунака и заувек протера Турке из Србије…

Чукур чесме свуда по Србији… Камо сте јунаци???

Да којим случајем Мађари траже део Хрватске, свим срцем би стао иза Хрвата, Французи део Шпаније, свим срцем иза Шпанаца и увек иза сваког који брани нешто своје… Не зато што га волим или не, већ зато што не желим другима оно што не желим себи.

МИЛА МОЈА БРАЋО НЕ ЧИНИТЕ НИШТА ДРУГИМА ШТО НЕ ЖЕЛИТЕ СЕБИ!

Полако милујем танану ивицу која чини додир твоје линије са ваздухом…

Била си груба и љута, севала варницама које су летеле на све стране и претварале се у дим…

Требало је много труда да се скине кора, која као да је вековима била ту, под којом се ствара беспрекорно затегнута линија сваке облине…

Повремено… док скидам непотребно са тебе… пређем полако прстима осетивши мекоћу напете глатке површине…

Није лако…  одупиреш се … Осећам као да не желиш а ипак си ту и не помераш се… Нестварним миром привлачиш на додир…

У тренутку спајања мењаш облик… као да знаш шта ми је у мислима… Сваки додир доноси нешто ново и непознато… Као кроз магични вео, беспрекорно белу измаглицу, назирем облик…

Невероватан дар… колико само маште је заробљено у теби… Сваки покрет мами на нови… Чак и они који се понавлљају чине да будеш савршена… Звуци какви се само једном чују…

Ремекдело …

Лепота која се сваким трептајем рађа не дозвољава ми да станем…  Ако станем мислим да више никада нећу наставити… Тело почиње лагано да трепери, руке ме издају… Зној са чела лагано се слива у очи… више не могу да сагледам лепоту која израња предамном… Фина и мека прашина се спаја са мојим знојем и више ништа не видим…

Немам ваздуха… Борим се за дах…

Не могу више…

Тишина…

Скидам маску… Лаганим покретом руке скидам преосталу прашину са вреле површине…

Нова скулптура се рађа…

."Рајска удица"

"Рајска удица"

..

Нека ми само још једном неко каже да је камен хладан…

Много ме бре нервира кукање нашег народа.

Размишљам како да почнем о овој теми и налетех на блог неког мученика који кука на сав глас!

Те тешко се живи… Па тешко је у „ова времена“ писати блог…  Те мора и нешто и да се једе… Па ако биПросјак могли неку донацију… Колико ко може… сто динара – сто динара… Знам ја да је тешко и да се не може… Ево динарски а ево и девизни рачун… јадан ја кукала ми мајка….

Ма немој!

Која бре „ова времена“?

Време је увек исто! Ко зна и уме – има, ко не зна – моли за милостињу!

Какав смо ми народ… главе нам наштеловане да је 100 евра велико а тек 500 !!!!! Бог да те види!

ProsjakНису бре то никакве паре! То је милостиња! То је за дневни трошак, џепарац за средњошколца!

Потребе једне четворочлане породице у Србији су између 2.800 и 3.200 евра!

Да, да… И сад Ви који читате ово, наравно, кажете – „Овај је луд!!! О чему он то пише!? Које бре 3000 евра?!“

Е, па нисам луд… То су паре потребне за иоле нормалан живот у Србији. У неким земљама света нису довољне ни за месечне рачуне али, овде јесу. Па чак се може испланирати и осреднји одмор два пута годишње.

Како зарадити „толике“ паре?

– Па врло просто!

Прва ствар коју морате схватити је та да имате САМО ЈЕДАН ЖИВОТ и да ово није генерална проба. Нема, кад дођу неке године које починју са петицом – Е сад знам… Да ми је ова памет била ја би другачије… Е рекоше ми лепо иди у Енглеску са твојом дипломом бићеш Бог… А ја не хтедох, имао сам тада ону девојку… ма она није хтела иначе би ја сада радио у BMW-у.

Друга ствар је та да је једини кривац за Ваш неуспех онај мрачни, одвратни тип кога гледате свако јутро…. Док перете зубе, под условом да их перете пред огледалом, ако их уопште перете!Ускршња острва

Да, да… ВИ сте криви за свој неуспех ВИ и нико други. Ни мама, ни тата што нису оставили стан у Кнез Михаиловој да се издаје… Ни Милошевић и СПС… Ни нова ни стара Влада и министри… Све су то само изговори за лични неуспех. НИКО није крив само ВИ!

Највећа тајна успеха је то да смо сви рођени једнаки – са истим бројем руку и ногу и мање више истим распоредом органа. У супротном су то медицински поремећаји.

Најбитнији орган – ГЛАВА

Успех иде из главе и то је веома једноставно. Уколико себи поставите лимит да сте задовољни са платом од 500 евра, то ће Вам се и десити. Врло брзо ће те радити за 500 евра зато што сте то и желели. И онда сте у зони комфора… Шта ћу сад ако кренем на бољи посао а он пропадне или мора пуно да се ради да би донео много веће резулте од овог старог. Па док ја то разрадим… ма боље ми је ових 500 „сигурних“. И онда добијете отказ… и кад је морање онда може други посао?  Фаснтастичан пример је то када се нађете у шуми пред рачвање пута. Лева и десна стаза… Шта сад? Кренете десно… кад тамо лед. Паднете и сломијете ногу. Болница … лечење… гипс… Прошло време, ране зацелиле опет на истом путу. Лево или десно? Ма ‘ајд опет десно! Бар знам да је лед а тамо лево не знам шта ме чека.

Рт Добре НадеСрпска логика:

– Боље познато лоше него непознато добро.

– Оно што нисам видео не признајем да постоји.

Е па људи морам да Вас разочарам… Рт Добре Наде и Ускршња острва стварно постоје иако их многи од Вас нису видели.

Не постоји посао који „иде лоше“. Постоје само послови који се раде на лош начин. Да би посао био успешан морате на самом почетку дефинисати неколко ствари:

– Шта желите од посла којим се бавите.

– Поставите себи циљ.

– Едукација

– Будите у фокусу.

– НЕМА ОДУСТАЈАЊА

Да би сте се бавили неким послом морате знати шта желите од истог:

Плаћање рачуна, добар ауто, велики стан, школовање деце…. Све је на Вама, требало би да имате жеље и снове.

Тачно и прецизно дефинишите циљеве у послу и животу. Направите себи концепт за следећих 10 година, подељен на по 5 година, па на године, месеце и на крају недеље. Пишите свако вече који су Вам циљеви за сутра, само тако се долази до крупних ствари.

Ниједан посао се не може радити без едукације. Е ту је наш највећи проблем. Едукацију вршимо по кафанама и кафићима. Окупи се друштво и паметује… Ма није ти то добро… нема ту пара… Ма знам ЈА бре, од моје тетке комшиница па њен зет има сестру, е њен дечко је радио тај посао и пропао. Немој да си луд да улазиш у то. Када дође време да се плати рачун у тој истој кафани или кафићу – сви преврћу џепове ! Немају ни 200 динџи у њима.Лексус

Ако желите да будете успешнији него што сте сад – учите од људи који су успешнији од Вас.

Па не може Вас научити како да зарадите више новца онај који зарађује мање од Вас. Да зна и уме зарађивао би више.

На жалост човек није машина па да као на старим фотоапаратима наштелује фокус и остане тако. Врло лако се поквари фокус. Рецимо да имате жељу да купите специфичан модел аутомобила. Е ту наступа Ваш прави „пријатељ“ па каже: “ Јеси ли ти луд, па то троши 17 литара!!??? А тек делови?!! А шта ћеш ако те неко удари?!? Замисли: крило, фар, хауба и браник – три сома гарантовано!!??!! Ма купи бре голфа двојку – цела лимарија 500 евра и још ако је дизел!!!!

Оде фокус… Прави пријатељ ће Вам увек дати подршку за достизање својих циљева јер Вас они чине срећним и задовољним. Замислите на колико „пријатељских“ наговарања да одустану су наилазили браћа Рајт при разговорима око авиона, Александар Грејем Бел за телефон, Едисон за камеру и сијалицу а тек ТЕСЛА…??

Шта би било да су одустали…? Па, ништа… Касније би се појавио неко ко не би одустао и имали би све то данас.

Лепа кућа зар не?Да је баш све како Ви замишљате у Вашим главама – нико не би возио лексус, мерцедес, порше… Не би људи становали у становима од 120 квадрата… Не би имали куће са базенима… Не би путовали по свету…

ВЕЛИКА је заблуда да бити богат, самим тим и успешан није добро, да се иза тога крије неко ЗЛО.

„Паре кваре људе“ – Најглупља изрека коју су смислили сиромашни да би оправдали своју неспособност. Најгоре што ћете чути у српском народу је:

„Мамицу му ј#“%#м ала имаааа, ала се на фатирао, ма ђубре једно!“

Како човек да помогне ономе ко нема ако ни он нема? Нисте о томе размишљали? Највеће добротворне фондације основали су богати људи – па чиме би то урадили сиромашни.

Сви смо рођени једнаки и имамо једнаке шансе за УСПЕХ. Битно је колико то желимо и колико нам је успеха довољно. Некоме је успех да купи пиво и цимне га испред продавнице, а некоме да заради довољно да када 30% својих прихода да у добротворне сврхе то буде значајна помоћ ономе коме је дата.

УСПЕХ није недостижна тачка, није дестинација – успех је путовање. Отисните се од своје зоне комфора и крените путем успеха. Промените мисли које мислите и радње које радите јер су Вас оне довеле ту где сте сада, и…

НЕ КУКАЈТЕ БРЕ!

МЕЊАЈТЕ СЕ!

Пре више од два месеца зазвонио ми је телефон…

Beoma сам се обрадовао видевши број моје сестре од стрица…  Дуго се нисмо чули…

-„Где си секо! Шта радиш?…“

– „Можеш ли хитно да дођеш код мене… Хитно!!!“

–  „Стижем!“

Живи у Београдској улици са мужем и његовима који  су на плацу. Већ три године су у браку… Ужурбано се пењем до четвртог спрата нечекајући лифт.

Отвара ми врата….. Ужас!!!…. Једно око затворено… црно… усна плава… пукла… леђа модра… врат црвен.

-„Могу ли код тебе…?“

-„Пакуј све ствари!“

violence-against-women Док смо паковали ухватим себе како размишљам да смо сви то и очекивали… Муж алкос, четрдесет и нека, класичан татин син – Балканоид. Татица ситни директорчић дошао из Пиздинаца и у Београдској добио стан од партије. Лига шампиона, пиво са ортацима, кладионица – ракијица… и тако сваки дан. Квази- београдски фрајер, матор коњ а са мамицом и татицом у стану. Среће деце немају… Да ли то може да буде срећа? Не знам…

Уселили смо је код нас… Ма нек је жива и здрава, не смета… Нек остане годинама…

Прођоше две три недеље… повукле се модрице…

Мислио сам остају ожиљци… на Души.

Причали смо доста, није бре лако, и ја сам прошао кроз један тежак развод. Хвала Богу те ме погледао са мојом другом женом, да сам знао какву хоћу поред себе – не би је овако изабрао.

У једном разговору пита ме сека – „Како изгледа кад неког волиш?“

Ух… Није лако једном речју на то одговорити… “ То ти је секо, кад имаш неког поред себе и помислиш да га тог тренутка више нема ту… А тебе хладан зној прелије, некако се желудац окрене и остеиш страх у gender1 грудима… Па би тог тренутка потрчао, само да побегнеш од те мисли, и да га негде нађеш да му кажеш да је твој.“

-„Па нисам се тако осећала…“

Пожеле сека да се разведе. Пријатељ адвокат… Биће све у реду… Написа тужбу… Предао суду… Чекамо…

Пролазе дани… Тешки… Лакши… Мало тежи… Нижу се… Сваки следећи мало мање бола носи. Ма није лако, преиспитује човек себе… Где је погрешио… Шта уради те се тако задеси… Свакакве мисли. Мислио сам остају ожиљци… на Души.

Прошло два месеца

Пре неки дан

-„Знаш… Није баш све тако било… Ја сам вас доста лагала… Ма није он лош… Ја сам створила такву слику о њему. Ма нема везе мало ме је ћушнуо… Ја сам крива, ја сам то изазвала. Ми ћемо да пробамо поново… Ето нашли смо стан, одвојићемо се од његових…Обећао је…“

Ћутим…

-„Секо… Твоје очи – твоје сузе… Подржавам те… Твој је живот… Увек имаш нас … Ти си наша“

А мислио сам остају ожиљци … на Души…

nasilje-x Моје даме, припаднице лепшег  и нежнијег пола – Насиље у породици  је велики проблем. Није игла да се сакрије. И није само шамар, и ударац руком и ногом већ је и страх од доласка а не од одласка, стрепња шта ће да каже, пијанство, ружна реч, увреда, непоштовање, ћутање, заборављена годишњица, недонесени цвет, непопијена кафа ујутро… несигурност и још много тога.

Није насиље само физички бол… Насиље је и ако сте се само једном запитале да ли сте погрешно изабрале , јер се десио разлог да се упитате.

Потражите стручну помоћ ако сте жртва насиља у породици… а још пре ако вам то прија и живите са тим.

www.savetovalisteprotivnasilja.org

pxclearTelefoni

Недеља… Крстовдан…

На данашњи дан цар Константин победи римског цара Максенција који чинише многа зла гонећи и мучећи хришћане Рима. У ту част подиже Часни Крст у Риму на коме написа  „Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма“. Потом изради још три крста у знак победе у Риму, Византији и над Скитима на Дунаву и написа на њима „ИС ХС НИКА“ – Исус Христ побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек кроза све векове.

Амин.

Већ пар дана се каним да напишем овај текст… обуздавам бес и ружне речи.

„Славна“ београдска сликарка Биљана Цинцаревић се 21. текућег месеца усудила да у Дому Омладине отвори накарадну и богохулну изложбу фотографија и инсталације под називом „Господе помилуј“.

Прво морам да изнесем неко своје мишљење о њој.

Лезбејке 1Ма није бре свако ко три пута буде сликан на Пинку и уз то каже да је сликар – стварно сликар. Ова наша „еминентна“ уметница позната је ширем аудиторијуму по сликању разних шарених слика, сликаних бојом тек истиснутом из тубе, ни мало замешаном. Мотиви су препознатљиви јер користи модерну технику – ИНТЕРНЕТ.Лезбејке 2

Скида фотографије,  са углавном лезбејским садржајем, са интернета и прецртава их.  Силно би Биља желела да слика као Тери Роџерс али је она много светлосних година иза њега и никад неће бити ни близу. Одакле јој толика настраност и изопаченост?  Предраг Ајздековић – први геј Србије јој је најбољи пријатељ.

Нека… и тога треба човек да се сети. Ма у ово време када и фото-шоп фотографија представља уметност, ово њено је и више. Некад и погреши у копирању, а из грешке се рађа уметност.

Али…

Све што је лоше кратко траје те је престало интересовање за њу. Заборавио и Пинк на њу па је, схвативши да на порно сајтовима нема довољно инспирације и да се позе понављају, а и њене слике нису ништа ново, прибегла старом добром начину за повратак на сцену – СКАНДАЛ! Дакле, схватила је да јој је квалитет сликања остао на нивоу пубертетлије па купила фото апарат.

Сачинила је изложбу фотографија, притом је ужасно лош фотограф, на тему корупције, блуда и Отварање изложбе неморала свештенства у Србији.

Погледавши изложбу схватио сам да је „драга нам уметница“ вероватно пала са мердевина док је качила завесе по кући. Фотографије представљају свештеника у разним блудним, изопаченим, облапорним и богохулним сценама.

Одакле јој право???

Да није можда доживела од неког свештеника у цркви да је злоставља или јој је неко од њих можда нешто отео. Да није можда срела неког свештеника ноћу по клубовима да се неморално понаша, пијанчи…

А њу смо, верујте, сретали и голу и пијану и свакакву… Ни то јој није помогло да је људи примете па неће ни ово. Хвала Богу те је изложба трајала три дана.

Дуго времена су очеви данашњих званичника уринирали у црквама, јахали свештенике, бранили Ускрс… што о томе није правила инсталацију.

Не тврдим ја да су сви свештеници Свеци… нису сви ни поштени… не поштују сви каноне… али…

Не може се о вери судити по знатној мањини. Не може се извргавати руглу и неморалу Света Гора, Острог, Студеница, Манасија, Свети Сава, Свети великомученик Цар Лазар…

Ма ко јој је бре то дозволио?

Ко је тај који је подржао?

Замера се свештенику када вози добар ауто, када иде на море, када има… Па хвала Богу да има, па ко има може и другоме да да. На крају дато му је да има , није отео никоме, имају и они децу и то по троје четворо и петоро. Има многих који су отели и крвљу стекли па им слике нису освануле у Дому Омладине.

На жалост у овој и оваквој држави свака лујка може себе звати уметником и сваки припадник треш културе као што је Биљана може направити изложбу какву хоће.

Мислим да би Министарство културе морало да оформи посебну комисију која би прописала минимум норматива за јавне наступе, иначе, следећа инсталација ће носити назив „Из дневника једног педофила“. Уметници попут ње би требало бити избачени из свих удружења и оградити се од истих.

Не судим никоме па нећу ни њој… Бог ће јој судити… Нећу поставити овде фотографије са те изложбе јер би јој и то била својеврсна реклама. На крају, ова изложба више говори о њој као особи него о теми коју је изабрала…

Опрости јој Боже, не зна шта чини…

Спаси Господе људе Твоје и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и Твоје сохрањаја крестом Твојим житељство.

Пробудих се ја јутрос око 6 сати, као и свакога јутра. Волим рано да устајем из само једног разлога … да Свитање Саборна црквавидим свитање! Рачунам, године у којима сам и просечан људски век … Остало ми мање од 30 година, пута 365 дана – око 10.000 свитања. Мало! Не ваља човек да их пропушта кад их је толико мало…

У дворишту, које је на рубу шуме, имам орах који је скоро два пута више свитања одгледао него ја. Сваког јутра се дружимо уз кафу. Потом се спуштам до атељеа и мало радим, мало трошим речи са комшијама и пријатељима који, кад год немају кога да зановетају дођу код мене. А то је сваки дан …

Јутрос ме у сандучету сачекала гомила рачуна – телефон један, телефон други, телефон мобилни, кабловска једна, кабловска друга, струја једна, струја друга.

Телефони фиксни – ништа страшно… стаје у стотку. Две струје – стају у другу стотку. Две кабловске са интернетом – у пола стотке. МОБИЛНИ – УФФФ! Роминг од летос из Грчке… Све укупно много стотки.

Укључим рачунар и отворим листу дужника… Један, други, трећи, пети, седми…. много хиљадарки! Е Бога ми овог месеца плаћају дужници! Кренем да позивам…

Нећете веровати… Какви су све изговори пали: „Стриц ми у болници – Скупи лекари, корупција.“ , „Е баш сам мислио на тебе, свратићу да пијемо кафу. Паре?…Јао па сад сам сину, баш јуче, дао све што имам, да купи кола, ма биће за десетак дана.“, „Еј ти си!!!…. Не чујем…. ма јбмт… телефон… крррр шшшшшш …. з.в.м т. Ка.ни.еее!“, „ Оооо пријатељу!!! Шта радиш? Парице? Ма нема фрке, него сад сам код кума у Врњачкој Бањи….. Да дођеш??? Па… може него ми ћемо на Гоч после… А кад би дошао??? Бојим се мимоићи ћемо се… ма сачекај да се вратим није ти о главу.“svitanje

Видим да ћу потрошити више пара на телефон него што ћу наплатити и кренем да шаљем поруке. На прве три, одговора ни у сну. Знао сам да ће ми ова работа покварити дан и још горе, бићу нервозан следећа три дана. Бацим око последљи пут на списак и угледах име мог друга Славка! Поред његовог имена број 700. Сетих се пре неких 5 година умро му, нек му је лака земља, отац. Дође код мене и ја помогох човеку, даде му 1.200 да обави то како доликује. „Кад да вратим?“ упита, рекох „ Кад те прође мука, сам види како ти долази па одлучи.“.

Не могу да лажем, појавио се Славко после две године и донео 500.. Мало сам га зивкао, два три пут. Рече Славко да се не секирам за месец дана биће остало.

Не чу’ смо се отад.

Напишем ја поруку: „Здраво Славко! Мислим да је твој однос према мени превазишао толеранцију пријатељства. Молим те да ми се јавиш да решимо дуг који имаш према мени. Поздрав.“

Не прође дуго звони ми телефон – Здраво! Славко је овде! – Здраво друже… – На шта ти бре личи ова безобразна порука? И зашто бре? Чему овако безобразно ти мени? А?

Верујте занемео сам … Не знам шта да кажем…- Славко…, Па зар није мало безобразно од тебе да те нема три године…? Ја само тражим своје паре… – Ма какве бре паре? Уосталом тражио сам те два пута, ниси био у атељеу. Ма бре не дугујем ти ја ништа, не можеш ти тако безобразно са мном! – Клик!

Одем до банке, подигнем паре, платим рачуне… Па седнем и мислим…

Зора у БеоградуПоквари ми свитање… Дал’ помагати људима?…

И шта сад…? Нису паре битне… Зарадиће се, ал жао ми њега – изгубио је друга.

Па није друг седам стотки… Друг је више… Да ли сад због Славка не дати кад је неко у муци?

А што да страда неки добар због лошег Славка?

Ма има још 9.999 свитања, ко га шљиви….

Најзад, после толико времена, тачније 6 година…

Катарина Ивановић „Велика“ изложба “Сто година српске уметности” Народног музеја у Београду свечано је отворена 7. септембра у Галерији САНУ у Београду. Обухваћен је период од 1850. до 1950. године, а више од 50 српских уметника са изабраних 130 ремек-дела представљају пресек и динамику стилски најразноврснијег периода у развоју сликарства у Србији. Изложба ће бити отворена до 18. октобра.

Због реновирања Народног музеја у Београду, који никада неће бити завршен јер у Србији нема пара за културу, омладина није имала прилику а стари познаваоци нисуПетар Лубарда могли да се подсете дела великана српске уметности из иначе сталне поставке: Катарине Ивановић, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Надежде Петровић, Ивана Радовића, Јована Бијелића, Петра Добровића, Пеђе Милосављевића, Саве Шумановића, Михаила С. Петрова, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Љубице Сокић, Мила Милуновића…

Организатор се потрудио да приреди прилично честе групне обиласке поставке уз водича-кустоса.

Изложба је веома добро пропраћена у Букурешту где је гостовала пре Београда, са разликом што је у Букурешту било изложено 150 дела, а у Београду простор није адекватан, нема се пара за већи.

Све у свему изложба није лоша сем што су Јован Бијелић, Петар Добровић, Пеђа Милосављевић, СаваМилан Коњовић Шумановић, Михаило С. Петров, Милан Коњовић, Петар Лубарда и многи други окачени на мрежасту арматуру као да висе на огради неког градилишта. На крају крајева, градилишта су део свакодневнице па му то дође као симбиоза урбаног и историје наше уметности. Подаци о делима са арматуре су уредно отштампани на Сава ШумановићА4 формату са редним бројем  и залепљени на оближњи зид тако да посматрач мора да памти број слике коју је видео па да прође до зида, погледа име и назив, врати се по други број… и тако редом. А чак нису ни редом поређане тако да ти преседне уживање у сликама.

Организатори изложбе понели су се према овим „безначајним“ именима нашег сликарства као према заборављеним кишобранима и шеширима депоа „Бироа за изгубљено – нађено“, те су их и класификовали у депое.

Хвала Богу па и направише ову изложбу да нам деца знају да имамо и сликаре који су нешто вредели. Доћи ће нека боља времена и уметност ће бити „на цени“.

А дотле – Лубарда, Шумановић, Бјелић, Коњовић на жичану арматуру а Фарма, Велики брат, Мењам жену и Тренутак истине пред децу.