РАЂАЊЕ

Полако милујем танану ивицу која чини додир твоје линије са ваздухом…

Била си груба и љута, севала варницама које су летеле на све стране и претварале се у дим…

Требало је много труда да се скине кора, која као да је вековима била ту, под којом се ствара беспрекорно затегнута линија сваке облине…

Повремено… док скидам непотребно са тебе… пређем полако прстима осетивши мекоћу напете глатке површине…

Није лако…  одупиреш се … Осећам као да не желиш а ипак си ту и не помераш се… Нестварним миром привлачиш на додир…

У тренутку спајања мењаш облик… као да знаш шта ми је у мислима… Сваки додир доноси нешто ново и непознато… Као кроз магични вео, беспрекорно белу измаглицу, назирем облик…

Невероватан дар… колико само маште је заробљено у теби… Сваки покрет мами на нови… Чак и они који се понавлљају чине да будеш савршена… Звуци какви се само једном чују…

Ремекдело …

Лепота која се сваким трептајем рађа не дозвољава ми да станем…  Ако станем мислим да више никада нећу наставити… Тело почиње лагано да трепери, руке ме издају… Зној са чела лагано се слива у очи… више не могу да сагледам лепоту која израња предамном… Фина и мека прашина се спаја са мојим знојем и више ништа не видим…

Немам ваздуха… Борим се за дах…

Не могу више…

Тишина…

Скидам маску… Лаганим покретом руке скидам преосталу прашину са вреле површине…

Нова скулптура се рађа…

.

..

Нека ми само још једном неко каже да је камен хладан…

 

УСПЕХ? – КАКВА БАБА РОГА!

Много ме бре нервира кукање нашег народа.

Размишљам како да почнем о овој теми и налетех на блог неког мученика који кука на сав глас!

Те тешко се живи… Па тешко је у “ова времена” писати блог…  Те мора и нешто и да се једе… Па ако би могли неку донацију… Колико ко може… сто динара – сто динара… Знам ја да је тешко и да се не може… Ево динарски а ево и девизни рачун… јадан ја кукала ми мајка….

Ма немој!

Која бре “ова времена”?

Време је увек исто! Ко зна и уме – има, ко не зна – моли за милостињу!

Какав смо ми народ… главе нам наштеловане да је 100 евра велико а тек 500 !!!!! Бог да те види!

Нису бре то никакве паре! То је милостиња! То је за дневни трошак, џепарац за средњошколца!

Потребе једне четворочлане породице у Србији су између 2.800 и 3.200 евра!

Да, да… И сад Ви који читате ово, наравно, кажете – “Овај је луд!!! О чему он то пише!? Које бре 3000 евра?!”

Е, па нисам луд… То су паре потребне за иоле нормалан живот у Србији. У неким земљама света нису довољне ни за месечне рачуне али, овде јесу. Па чак се може испланирати и осреднји одмор два пута годишње.

Како зарадити “толике” паре?

- Па врло просто!

Прва ствар коју морате схватити је та да имате САМО ЈЕДАН ЖИВОТ и да ово није генерална проба. Нема, кад дођу неке године које починју са петицом – Е сад знам… Да ми је ова памет била ја би другачије… Е рекоше ми лепо иди у Енглеску са твојом дипломом бићеш Бог… А ја не хтедох, имао сам тада ону девојку… ма она није хтела иначе би ја сада радио у BMW-у.

Друга ствар је та да је једини кривац за Ваш неуспех онај мрачни, одвратни тип кога гледате свако јутро…. Док перете зубе, под условом да их перете пред огледалом, ако их уопште перете!

Да, да… ВИ сте криви за свој неуспех ВИ и нико други. Ни мама, ни тата што нису оставили стан у Кнез Михаиловој да се издаје… Ни Милошевић и СПС… Ни нова ни стара Влада и министри… Све су то само изговори за лични неуспех. НИКО није крив само ВИ!

Највећа тајна успеха је то да смо сви рођени једнаки – са истим бројем руку и ногу и мање више истим распоредом органа. У супротном су то медицински поремећаји.

Најбитнији орган – ГЛАВА

Успех иде из главе и то је веома једноставно. Уколико себи поставите лимит да сте задовољни са платом од 500 евра, то ће Вам се и десити. Врло брзо ће те радити за 500 евра зато што сте то и желели. И онда сте у зони комфора… Шта ћу сад ако кренем на бољи посао а он пропадне или мора пуно да се ради да би донео много веће резулте од овог старог. Па док ја то разрадим… ма боље ми је ових 500 “сигурних”. И онда добијете отказ… и кад је морање онда може други посао?  Фаснтастичан пример је то када се нађете у шуми пред рачвање пута. Лева и десна стаза… Шта сад? Кренете десно… кад тамо лед. Паднете и сломијете ногу. Болница … лечење… гипс… Прошло време, ране зацелиле опет на истом путу. Лево или десно? Ма ‘ајд опет десно! Бар знам да је лед а тамо лево не знам шта ме чека.

Српска логика:

- Боље познато лоше него непознато добро.

- Оно што нисам видео не признајем да постоји.

Е па људи морам да Вас разочарам… Рт Добре Наде и Ускршња острва стварно постоје иако их многи од Вас нису видели.

Не постоји посао који “иде лоше”. Постоје само послови који се раде на лош начин. Да би посао био успешан морате на самом почетку дефинисати неколко ствари:

- Шта желите од посла којим се бавите.

- Поставите себи циљ.

- Едукација

- Будите у фокусу.

- НЕМА ОДУСТАЈАЊА

Да би сте се бавили неким послом морате знати шта желите од истог:

Плаћање рачуна, добар ауто, велики стан, школовање деце…. Све је на Вама, требало би да имате жеље и снове.

Тачно и прецизно дефинишите циљеве у послу и животу. Направите себи концепт за следећих 10 година, подељен на по 5 година, па на године, месеце и на крају недеље. Пишите свако вече који су Вам циљеви за сутра, само тако се долази до крупних ствари.

Ниједан посао се не може радити без едукације. Е ту је наш највећи проблем. Едукацију вршимо по кафанама и кафићима. Окупи се друштво и паметује… Ма није ти то добро… нема ту пара… Ма знам ЈА бре, од моје тетке комшиница па њен зет има сестру, е њен дечко је радио тај посао и пропао. Немој да си луд да улазиш у то. Када дође време да се плати рачун у тој истој кафани или кафићу – сви преврћу џепове ! Немају ни 200 динџи у њима.

Ако желите да будете успешнији него што сте сад – учите од људи који су успешнији од Вас.

Па не може Вас научити како да зарадите више новца онај који зарађује мање од Вас. Да зна и уме зарађивао би више.

На жалост човек није машина па да као на старим фотоапаратима наштелује фокус и остане тако. Врло лако се поквари фокус. Рецимо да имате жељу да купите специфичан модел аутомобила. Е ту наступа Ваш прави “пријатељ” па каже: ” Јеси ли ти луд, па то троши 17 литара!!??? А тек делови?!! А шта ћеш ако те неко удари?!? Замисли: крило, фар, хауба и браник – три сома гарантовано!!??!! Ма купи бре голфа двојку – цела лимарија 500 евра и још ако је дизел!!!!

Оде фокус… Прави пријатељ ће Вам увек дати подршку за достизање својих циљева јер Вас они чине срећним и задовољним. Замислите на колико “пријатељских” наговарања да одустану су наилазили браћа Рајт при разговорима око авиона, Александар Грејем Бел за телефон, Едисон за камеру и сијалицу а тек ТЕСЛА…??

Шта би било да су одустали…? Па, ништа… Касније би се појавио неко ко не би одустао и имали би све то данас.

Да је баш све како Ви замишљате у Вашим главама – нико не би возио лексус, мерцедес, порше… Не би људи становали у становима од 120 квадрата… Не би имали куће са базенима… Не би путовали по свету…

ВЕЛИКА је заблуда да бити богат, самим тим и успешан није добро, да се иза тога крије неко ЗЛО.

“Паре кваре људе” – Најглупља изрека коју су смислили сиромашни да би оправдали своју неспособност. Најгоре што ћете чути у српском народу је:

“Мамицу му ј#”%#м ала имаааа, ала се на фатирао, ма ђубре једно!”

Како човек да помогне ономе ко нема ако ни он нема? Нисте о томе размишљали? Највеће добротворне фондације основали су богати људи – па чиме би то урадили сиромашни.

Сви смо рођени једнаки и имамо једнаке шансе за УСПЕХ. Битно је колико то желимо и колико нам је успеха довољно. Некоме је успех да купи пиво и цимне га испред продавнице, а некоме да заради довољно да када 30% својих прихода да у добротворне сврхе то буде значајна помоћ ономе коме је дата.

УСПЕХ није недостижна тачка, није дестинација – успех је путовање. Отисните се од своје зоне комфора и крените путем успеха. Промените мисли које мислите и радње које радите јер су Вас оне довеле ту где сте сада, и…

НЕ КУКАЈТЕ БРЕ!

МЕЊАЈТЕ СЕ!

 

ПОЗИВ У ПОМОЋ!

Пре више од два месеца зазвонио ми је телефон…

Beoma сам се обрадовао видевши број моје сестре од стрица…  Дуго се нисмо чули…

-”Где си секо! Шта радиш?…”

- “Можеш ли хитно да дођеш код мене… Хитно!!!”

-  “Стижем!”

Живи у Београдској улици са мужем и његовима који  су на плацу. Већ три године су у браку… Ужурбано се пењем до четвртог спрата нечекајући лифт.

Отвара ми врата….. Ужас!!!…. Једно око затворено… црно… усна плава… пукла… леђа модра… врат црвен.

-”Могу ли код тебе…?”

-”Пакуј све ствари!”

Док смо паковали ухватим себе како размишљам да смо сви то и очекивали… Муж алкос, четрдесет и нека, класичан татин син – Балканоид. Татица ситни директорчић дошао из Пиздинаца и у Београдској добио стан од партије. Лига шампиона, пиво са ортацима, кладионица – ракијица… и тако сваки дан. Квази- београдски фрајер, матор коњ а са мамицом и татицом у стану. Среће деце немају… Да ли то може да буде срећа? Не знам…

Уселили смо је код нас… Ма нек је жива и здрава, не смета… Нек остане годинама…

Прођоше две три недеље… повукле се модрице…

Мислио сам остају ожиљци… на Души.

Причали смо доста, није бре лако, и ја сам прошао кроз један тежак развод. Хвала Богу те ме погледао са мојом другом женом, да сам знао какву хоћу поред себе – не би је овако изабрао.

У једном разговору пита ме сека – “Како изгледа кад неког волиш?”

Ух… Није лако једном речју на то одговорити… ” То ти је секо, кад имаш неког поред себе и помислиш да га тог тренутка више нема ту… А тебе хладан зној прелије, некако се желудац окрене и остеиш страх у  грудима… Па би тог тренутка потрчао, само да побегнеш од те мисли, и да га негде нађеш да му кажеш да је твој.”

-”Па нисам се тако осећала…”

Пожеле сека да се разведе. Пријатељ адвокат… Биће све у реду… Написа тужбу… Предао суду… Чекамо…

Пролазе дани… Тешки… Лакши… Мало тежи… Нижу се… Сваки следећи мало мање бола носи. Ма није лако, преиспитује човек себе… Где је погрешио… Шта уради те се тако задеси… Свакакве мисли. Мислио сам остају ожиљци… на Души.

Прошло два месеца

Пре неки дан

-”Знаш… Није баш све тако било… Ја сам вас доста лагала… Ма није он лош… Ја сам створила такву слику о њему. Ма нема везе мало ме је ћушнуо… Ја сам крива, ја сам то изазвала. Ми ћемо да пробамо поново… Ето нашли смо стан, одвојићемо се од његових…Обећао је…”

Ћутим…

-”Секо… Твоје очи – твоје сузе… Подржавам те… Твој је живот… Увек имаш нас … Ти си наша”

А мислио сам остају ожиљци … на Души…

Моје даме, припаднице лепшег  и нежнијег пола – Насиље у породици  је велики проблем. Није игла да се сакрије. И није само шамар, и ударац руком и ногом већ је и страх од доласка а не од одласка, стрепња шта ће да каже, пијанство, ружна реч, увреда, непоштовање, ћутање, заборављена годишњица, недонесени цвет, непопијена кафа ујутро… несигурност и још много тога.

Није насиље само физички бол… Насиље је и ако сте се само једном запитале да ли сте погрешно изабрале , јер се десио разлог да се упитате.

Потражите стручну помоћ ако сте жртва насиља у породици… а још пре ако вам то прија и живите са тим.

www.savetovalisteprotivnasilja.org

 

БИЉАНА ЦИНЦАРЕВИЋ – БОЖЕ САЧУВАЈ И СПАСИ

Недеља… Крстовдан…

На данашњи дан цар Константин победи римског цара Максенција који чинише многа зла гонећи и мучећи хришћане Рима. У ту част подиже Часни Крст у Риму на коме написа  ”Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма”. Потом изради још три крста у знак победе у Риму, Византији и над Скитима на Дунаву и написа на њима “ИС ХС НИКА” – Исус Христ побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек кроза све векове.

Амин.

Већ пар дана се каним да напишем овај текст… обуздавам бес и ружне речи.

“Славна” београдска сликарка Биљана Цинцаревић се 21. текућег месеца усудила да у Дому Омладине отвори накарадну и богохулну изложбу фотографија и инсталације под називом “Господе помилуј”.

Прво морам да изнесем неко своје мишљење о њој.

Ма није бре свако ко три пута буде сликан на Пинку и уз то каже да је сликар – стварно сликар. Ова наша “еминентна” уметница позната је ширем аудиторијуму по сликању разних шарених слика, сликаних бојом тек истиснутом из тубе, ни мало замешаном. Мотиви су препознатљиви јер користи модерну технику – ИНТЕРНЕТ.

Скида фотографије,  са углавном лезбејским садржајем, са интернета и прецртава их.  Силно би Биља желела да слика као Тери Роџерс али је она много светлосних година иза њега и никад неће бити ни близу. Одакле јој толика настраност и изопаченост?  Предраг Ајздековић – први геј Србије јој је најбољи пријатељ.

Нека… и тога треба човек да се сети. Ма у ово време када и фото-шоп фотографија представља уметност, ово њено је и више. Некад и погреши у копирању, а из грешке се рађа уметност.

Али…

Све што је лоше кратко траје те је престало интересовање за њу. Заборавио и Пинк на њу па је, схвативши да на порно сајтовима нема довољно инспирације и да се позе понављају, а и њене слике нису ништа ново, прибегла старом добром начину за повратак на сцену – СКАНДАЛ! Дакле, схватила је да јој је квалитет сликања остао на нивоу пубертетлије па купила фото апарат.

Сачинила је изложбу фотографија, притом је ужасно лош фотограф, на тему корупције, блуда и  неморала свештенства у Србији.

Погледавши изложбу схватио сам да је “драга нам уметница” вероватно пала са мердевина док је качила завесе по кући. Фотографије представљају свештеника у разним блудним, изопаченим, облапорним и богохулним сценама.

Одакле јој право???

Да није можда доживела од неког свештеника у цркви да је злоставља или јој је неко од њих можда нешто отео. Да није можда срела неког свештеника ноћу по клубовима да се неморално понаша, пијанчи…

А њу смо, верујте, сретали и голу и пијану и свакакву… Ни то јој није помогло да је људи примете па неће ни ово. Хвала Богу те је изложба трајала три дана.

Дуго времена су очеви данашњих званичника уринирали у црквама, јахали свештенике, бранили Ускрс… што о томе није правила инсталацију.

Не тврдим ја да су сви свештеници Свеци… нису сви ни поштени… не поштују сви каноне… али…

Не може се о вери судити по знатној мањини. Не може се извргавати руглу и неморалу Света Гора, Острог, Студеница, Манасија, Свети Сава, Свети великомученик Цар Лазар…

Ма ко јој је бре то дозволио?

Ко је тај који је подржао?

Замера се свештенику када вози добар ауто, када иде на море, када има… Па хвала Богу да има, па ко има може и другоме да да. На крају дато му је да има , није отео никоме, имају и они децу и то по троје четворо и петоро. Има многих који су отели и крвљу стекли па им слике нису освануле у Дому Омладине.

На жалост у овој и оваквој држави свака лујка може себе звати уметником и сваки припадник треш културе као што је Биљана може направити изложбу какву хоће.

Мислим да би Министарство културе морало да оформи посебну комисију која би прописала минимум норматива за јавне наступе, иначе, следећа инсталација ће носити назив “Из дневника једног педофила”. Уметници попут ње би требало бити избачени из свих удружења и оградити се од истих.

Не судим никоме па нећу ни њој… Бог ће јој судити… Нећу поставити овде фотографије са те изложбе јер би јој и то била својеврсна реклама. На крају, ова изложба више говори о њој као особи него о теми коју је изабрала…

Опрости јој Боже, не зна шта чини…

Спаси Господе људе Твоје и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и Твоје сохрањаја крестом Твојим житељство.

 

БЕЗОБРАЗНА ПОРУКА

Пробудих се ја јутрос око 6 сати, као и свакога јутра. Волим рано да устајем из само једног разлога … да видим свитање! Рачунам, године у којима сам и просечан људски век … Остало ми мање од 30 година, пута 365 дана – око 10.000 свитања. Мало! Не ваља човек да их пропушта кад их је толико мало…

У дворишту, које је на рубу шуме, имам орах који је скоро два пута више свитања одгледао него ја. Сваког јутра се дружимо уз кафу. Потом се спуштам до атељеа и мало радим, мало трошим речи са комшијама и пријатељима који, кад год немају кога да зановетају дођу код мене. А то је сваки дан …

Јутрос ме у сандучету сачекала гомила рачуна – телефон један, телефон други, телефон мобилни, кабловска једна, кабловска друга, струја једна, струја друга.

Телефони фиксни – ништа страшно… стаје у стотку. Две струје – стају у другу стотку. Две кабловске са интернетом – у пола стотке. МОБИЛНИ – УФФФ! Роминг од летос из Грчке… Све укупно много стотки.

Укључим рачунар и отворим листу дужника… Један, други, трећи, пети, седми…. много хиљадарки! Е Бога ми овог месеца плаћају дужници! Кренем да позивам…

Нећете веровати… Какви су све изговори пали: „Стриц ми у болници – Скупи лекари, корупција.“ , „Е баш сам мислио на тебе, свратићу да пијемо кафу. Паре?…Јао па сад сам сину, баш јуче, дао све што имам, да купи кола, ма биће за десетак дана.“, „Еј ти си!!!…. Не чујем…. ма јбмт… телефон… крррр шшшшшш …. з.в.м т. Ка.ни.еее!“, „ Оооо пријатељу!!! Шта радиш? Парице? Ма нема фрке, него сад сам код кума у Врњачкој Бањи….. Да дођеш??? Па… може него ми ћемо на Гоч после… А кад би дошао??? Бојим се мимоићи ћемо се… ма сачекај да се вратим није ти о главу.“

Видим да ћу потрошити више пара на телефон него што ћу наплатити и кренем да шаљем поруке. На прве три, одговора ни у сну. Знао сам да ће ми ова работа покварити дан и још горе, бићу нервозан следећа три дана. Бацим око последљи пут на списак и угледах име мог друга Славка! Поред његовог имена број 700. Сетих се пре неких 5 година умро му, нек му је лака земља, отац. Дође код мене и ја помогох човеку, даде му 1.200 да обави то како доликује. „Кад да вратим?“ упита, рекох „ Кад те прође мука, сам види како ти долази па одлучи.“.

Не могу да лажем, појавио се Славко после две године и донео 500.. Мало сам га зивкао, два три пут. Рече Славко да се не секирам за месец дана биће остало.

Не чу’ смо се отад.

Напишем ја поруку: „Здраво Славко! Мислим да је твој однос према мени превазишао толеранцију пријатељства. Молим те да ми се јавиш да решимо дуг који имаш према мени. Поздрав.“

Не прође дуго звони ми телефон – Здраво! Славко је овде! – Здраво друже… – На шта ти бре личи ова безобразна порука? И зашто бре? Чему овако безобразно ти мени? А?

Верујте занемео сам … Не знам шта да кажем…- Славко…, Па зар није мало безобразно од тебе да те нема три године…? Ја само тражим своје паре… – Ма какве бре паре? Уосталом тражио сам те два пута, ниси био у атељеу. Ма бре не дугујем ти ја ништа, не можеш ти тако безобразно са мном! – Клик!

Одем до банке, подигнем паре, платим рачуне… Па седнем и мислим…

Поквари ми свитање… Дал’ помагати људима?…

И шта сад…? Нису паре битне… Зарадиће се, ал жао ми њега – изгубио је друга.

Па није друг седам стотки… Друг је више… Да ли сад због Славка не дати кад је неко у муци?

А што да страда неки добар због лошег Славка?

Ма има још 9.999 свитања, ко га шљиви….

 

100 ГОДИНА СРПСКЕ УМЕТНОСТИ

Најзад, после толико времена, тачније 6 година…

“Велика” изложба “Сто година српске уметности” Народног музеја у Београду свечано је отворена 7. септембра у Галерији САНУ у Београду. Обухваћен је период од 1850. до 1950. године, а више од 50 српских уметника са изабраних 130 ремек-дела представљају пресек и динамику стилски најразноврснијег периода у развоју сликарства у Србији. Изложба ће бити отворена до 18. октобра.

Због реновирања Народног музеја у Београду, који никада неће бити завршен јер у Србији нема пара за културу, омладина није имала прилику а стари познаваоци нису могли да се подсете дела великана српске уметности из иначе сталне поставке: Катарине Ивановић, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Надежде Петровић, Ивана Радовића, Јована Бијелића, Петра Добровића, Пеђе Милосављевића, Саве Шумановића, Михаила С. Петрова, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Љубице Сокић, Мила Милуновића…

Организатор се потрудио да приреди прилично честе групне обиласке поставке уз водича-кустоса.

Изложба је веома добро пропраћена у Букурешту где је гостовала пре Београда, са разликом што је у Букурешту било изложено 150 дела, а у Београду простор није адекватан, нема се пара за већи.

Све у свему изложба није лоша сем што су Јован Бијелић, Петар Добровић, Пеђа Милосављевић, Сава Шумановић, Михаило С. Петров, Милан Коњовић, Петар Лубарда и многи други окачени на мрежасту арматуру као да висе на огради неког градилишта. На крају крајева, градилишта су део свакодневнице па му то дође као симбиоза урбаног и историје наше уметности. Подаци о делима са арматуре су уредно отштампани на А4 формату са редним бројем  и залепљени на оближњи зид тако да посматрач мора да памти број слике коју је видео па да прође до зида, погледа име и назив, врати се по други број… и тако редом. А чак нису ни редом поређане тако да ти преседне уживање у сликама.

Организатори изложбе понели су се према овим “безначајним” именима нашег сликарства као према заборављеним кишобранима и шеширима депоа “Бироа за изгубљено – нађено”, те су их и класификовали у депое.

Хвала Богу па и направише ову изложбу да нам деца знају да имамо и сликаре који су нешто вредели. Доћи ће нека боља времена и уметност ће бити “на цени”.

А дотле – Лубарда, Шумановић, Бјелић, Коњовић на жичану арматуру а Фарма, Велики брат, Мењам жену и Тренутак истине пред децу.

 

PARADA BESA I SRAMA

Naravno, nisam jedini koji piše o ovom nemilom događaju koji nam predstoji i naravno, neću napisati ništa što već niste čuli ali…

Parada ponosa – kako to lepo zvuči. Upropastiše reč koja ima veliko značenje kod nas Srba.

PONOS – Čime se to ponosi čovek u Srbiji?

Trebalo bi decom svojom, njihovim ličnim uspehom, svojim uspehom…

Trebalo bi da se ponosi patriotizmom, sportskim uspesima, kojih hvala Bogu imamo na pretek, čestitim obrazom, obrazovanjem, naukom, kulturom… Ima tu još stvari za ponos…

A čime se bre ponose ovi što bi sutra da paradiraju?

Bludom, izopačenošću, besom…  Sutra će paradirati muškarci koji su ponosni što oralno zadovoljavaju druge muškarce. Žene koje žale što nisu muškarci… Sve sami frikovi i eksperimenti “slobodnog društva evropskog”.

Sramno za zemlju Srbiju!

Neki će me nazvati homofobom, drugi će reći – “Dajte im slobodu i oni su ljudi!”. Ma jesu ljudi, samo bolesni. Najbolje bi bilo da se okače bilbordi da su i pedofili ljudi i jednaki kao mi. Oni “stvarno” vole decu. Tu su i nekrofili, oni “stvarno” vole mrtve, što je u skladu sa srpskim folklorom – kultom mrtvih.

Imam utisak da se pod velom slobode ljudskih prava kriju sve bolesti i svi nakaradni umovi ove planete. Kada bi se kojim slučajem organizovala strejt parada, da se prošetamo malo mi normalni, svi bi inicijatora gledali kao ludaka. Pa ako bolje razmislimo,  u pravu bi bili, ti takvi što bi ga smatrali ludakom. Što bi normalan čovek šetao gradom organizovano? Ne mora… to rade ovi izopačeni.

Diskriminacija – jadni gejevi, pritisak gde god se okreneš. Kako da ne?

Modna industrija – gej lobi.

Filmska industrija – gej lobi.

Muzička scena – ohohoo gej lobi!

Političari – ma jok među njima nema pedera!

Nije mi jasno ko je tu diskriminisan i ugnjetavan?

Ljudi, homoseksualnost je bolest! Treba je lečiti. Treba stati na put tom zlu, naravno na demokratski način. Nikako silom. Dok ne bude moralo…

Nemojte me pogrešno shvatiti, nemam ja ništa protiv njih. Ne mrzim ih. Ipak smatram da ne moraju svoje izopačenosti svima da pokazuju. Ima onih koji vole sadizam i mazohizam u seksu pa ne šetaju sa bičevima i lancima oko vrata po gradu. Blizu sam da uđem u petu deceniju života, odrastao sam uz neku muziku i kao klinac od 14 godina nisam imao pojma da su Queen, Tears for Fears, Pet Shop Boys, Frenki Goes To Holliwood i mnogi drugi, gej bendovi. Neka ih tamo u tami svojih umova neka rade šta hoće.

Svi ti kvazievropejci koji se šatro zalažu za prava homoseksualaca, a i ostali koji im daju “slobodu” neka glasno odgovore na pitanje:

KO BI SILNO VOLEO DA MU SIN ILI ĆERKA BUDU GEJ?

Ako postoji takav neko sutra neka stane na čelo parade, a ja ću prvi do njega, pa ako dobijemo batine – dobijemo! Neka, bar ću znati da postoji neko ko bi voleo da mu dete bude gej.

 

Потреба!

Нисам више могао да издржим !

Једноставно, јавила се потреба да нешто кажем… Напишем…

Биће ту свега… Лепих ствари… Осмеха… Радости… Туге… Уметности… Изложби… Објава конкурса… Намештања истих… Поп културе… Поп психологије… Квантне физике… Политике…

Једноставно… тема из свакодневног живота покренутих лепим и ружним стварима  и најбитније оштрих КРИТИКА!

Маркирајте негде ову страну па повремено осмотрите, напишите коментар… дискутујте… пљујте… хвалите…

САМО НЕМОЈТЕ ЋУТАТИ !